Naša Hercegovina

1997/98, NAJVEĆA U ISTORIJI NAŠE KOŠARKE: Nije bilo stranaca, već samo majstora kakvih danas nema

Imali smo šampione sveta u seniorima, prvake Evrope u juniorima, predstavnika na Fajnal-foru Evrolige, finalistu Kupa Koraća, četvrtfinalistu Kupa Saporte, finale tog kupa u Beogradu… A sve samo na domaći pogon! Priznaćete, zvuči neverovatno.

Pre nekoliko dana mi je gost u podkastu bio Dejan Radonjić. Ovo je, rekao bih, jedno sedamnaesti put da Dejo i ja sednemo da tobož nešto radimo, i sve to krene tako što se nađemo negde u gradu, onda prvo dva sata pričamo o košarci devedesetih i onda sat vremena radimo intervju. Što je u suštini lepo, osim što taj intervju uvek ispadne tanji od onoga što ispričamo jedan drugome u uvertiri.

Ovaj put, rešio sam da malo promešam karte i kažem mu – vidi, ajd’ sad da pričamo ono neobavezno za kamere, a ono obavezno, pa, to možeš neki drugi put. Pričamo mi tako polagano, o Budućnosti, Lovćenu, Profikoloru i FMP-u, i onda naiđe onaj deo priče koji mi uvek teško padne, a to je kada se sport prekinuo u martu ’99. zbog bombardovanja.

Kao što ste već imali priliku da čujete u nekim ranijim podkastima, Budućnost je prve dane NATO agresije provela „radno“. Sudbina im je dodelila polufinale protiv Benetona iz Treviza, a podgorička ekipa se vraćala kući ranojutarnjim letom iz Avijana. Sleteli su u prestonicu Crne Gore svega dvanaest sati pre nego što su prve bombe pogodile Golubovce.

Neprijatno sećanje, ali opet, s godinama se to nekako i prebrodi sve, a onda ružne stvari potisnemo a lepih se sećamo. Tako meni uvek kada spomenete 1999. ja se brže-bolje prešaltam na 1998. i setim se da je to bila verovatno najmagičnija godina u istoriji kada je košarka u pitanju. Iz današnje perspektive, to deluje nestvarno – te godine, Srbija je imala četvrtfinalistu kupa Saporte, finalistu kupa Koraća, učesnika „Fajnal Fora“ Evrolige, juniorske prvake Evrope i seniorske prvake sveta. I često uhvatim sebe kako razmišljam baš o toj godini, i pitam se, hoćemo li ikad opet ovako?

I kako se uopšte to i desilo?

Pa, na ovo prvo nemam dobar odgovor, samo mogu da vam pružim nadu. A ovo drugo…hajde da se prisetimo zajedno.

Počnimo prvo sa tim kupom Saporte, u kojem je Jugoslavija imala dva predstavnika – Beobanku i FMP. FMP je svoje takmičenje završio relativno brzo – odmah nakon grupe zakucali su se u ASVEL i izgubili sa ukupno devet poena razlike. „Bankari“ su, međutim, prošli nešto bolje. Nakon grupne faze u kojoj su se izborili za drugu poziciju, ispred Eilata, Rendorfa, Honveda i londonskih Tauersa, a iza tih godina odličnog Stefanela (tj. današnjeg Armanija) iz Milana, žreb je Beobanku odveo u – Zagreb. Ne protiv Cibone ili Zagreba, već protiv Zrinjevca, ekipe koja se svojevremeno borila za neke pozicije od trećeg do šestog mesta u hrvatskoj ligi, uz jedan nastup u nacionalnom finalu 1995.

Beobanka je te sezone imala, kao i po običaju, solidan, kompaktan tim. Trener Darko Ruso, jedan od premijernih YUBA magova odbrambene košarke, imao je u sastavu jaku centarsku liniju koju su predvodili prekaljeni Partizanovci Mlađan Šilobad (14.5 poena i 4.87 skokova u proseku te sezone u Evropi, uz opasku da je tih godina „skok“ bio isključivo i samo kada se lopta ugrabi iz vazduha bez dodira sa zemljom), Zoran Stevanović i Aleksandar „zli Gli“ Glintić. U spoljnoj liniji prvi strelci bili su Goran Savanović i sada već odveć legendarni Milan Preković, dok je svoju ulogu imao i iskusni Luka Pavićević. Uloga kapitena bila je prepuštena Ivanu Cimbaljeviću, po zanimanju inače stomatologu, koji je ostao zapamćen po beloj majci koju je uvek nosio ispod dresa.

IZVOR: MN PRESS

Srpski klubovi su, nota bene, ispočetka imali slab skor sa hrvatskim. Partizan je, do prve pobede nad Zagrebom na jesen 1998. sa Splitom i Cibonom imao 0-4 (detaljnije o tom drugom nešto kasnije), a Crvena zvezda će svoju prvu pobedu upisati nešto kasnije na čuvenom gostovanju u Zagrebu. Tom nizu bez pobede pridružila se i Beobanka, ali ne baš na konvencionalan način. Njihov susret u „Domu Sportova“ na Trešnjevki završio se nerešnim ishodom, 59-59, a pobeda je izmakla sa linije penala jer je Stevanović u finišu bio precizan samo jednom. Naravno, ovde se pamti i razočaranje kolege Slobodana Šarenca koji je u momentu smetnuo s uma da produžetka neće biti, pa se u prenosu pojadao da je propala prilika da se pobeda zabeleži u regularnom delu. U Hali Sportova nije bilo greške – Beobanka je rutinski savladala Zagrepčane sa 60-55 i otišla korak dalje.

Taj korak dalje bio je renomirani Polti iz Kantua, veliko ime italijanske košarke i ne tako davno rival Partizanu u finalu kupa Koraća, koje su crno-beli rešili u svoju korist. Kantu je slovio za velikog favorita – njihovo pojačanje te sezone bio je legendarni krilni centar Olimpijakosa, PAOK-a i Iraklisa Volter Beri. a tu je bio i nekadašnji igrač Partizana Miroslav Pecarski. Činilo se da će Rusovi momci imati težak zadatak pred sobom.

Hala Sportova, međutim, ostala je nerešiva misterija za tim iz Lombardije. U odličnoj atmosferi, pred oko tri hiljade navijača, Beobanka je prosto pregazila Polti sa 88-58 i učinila revanš pukom formalnošću. Uz čak petoricu igrača sa dvocifrenim učinkom (Šilobad 16, Cimbaljević 14), kao i timskim šutem od 64%, nije bilo šanse da Italijani ozbiljnije priprete. Bila je to jedna od najvećih pobeda koju je naš tim, a da nije iz trougla Partizan-Zvezda-Budućnost, ostvario tih godina u Evrokupovima.

IZVOR: MN PRESS

Snage za nešto više je ipak izostalo. U četvrtfinalu Beobanku je dočekao izuzetno jaki Žalgiris, koji je meč u Kaunasu rešio u svoju korist sa trinaest razlike, a uspeo je da pobedi i u revanšu. „Bankarima“ je ostala za utehu činjenica da će upravo Žalgiris, u finalu koje je odigrano u Beogradu, podići trofej pobednika kupa Saporte nakon rutinske pobede nad Stefanelom od 82-67. Beogradska publika imala je tada priliku da uživo vidi Sauliusa Štombergasa u naponu snage – krilni igrač litvanskog velikana postigao je čak trideset i pet poena. Godinu dana kasnije, pojačan Entonijem Buvijem i Tajusom Ednijem, Žalgiris je postao i prvak Evrope.

Autor ovog teksta ovaj meč, inače, pamti po nečemu manje lepom. Karte za ovu utakmicu, kojoj sam želeo da prisustvujem, nisu bile u slobodnoj prodaji i razdeljene su ko zna kome (navodno po školama, ali očigledno ne i u mojoj), a čuvari kapija „Pionira“ nisu hteli ni da čuju da nas puste bez tog parčeta hartije (iako su, kasnije su mi neki rekli, najupornije ipak pustili unutra). Stigao sam da se vratim kući da makar uhvatim TV prenos…

Kup Koraća je bolna tačka u srcu svakog ljubitelja crvenog i belog, pa tako i mene. Pisao sam i pričao puno o tome, pa evo ovde neke kondenzovane verzije, čisto da se ne umorite. Mada, kad sad premotam unazad, bilo je tu i nekih jako dobrih utakmica.

Crvena zvezda je u Kup Koraća ušla kao „vajldkard“ jer je neko prethodno odustao, i sad zaista ne mogu da se setim ko je bio taj neko – ali nešto mi se javlja ovako napamet da je bio Mornar iz Bara. U Kup Koraća je inače ušlo čak četiri tima iz YUBA lige. Osim Zvezde, tu su bili još i Budućnost, Vojvodina i Spartak iz Subotice. Budućnost je prošla grupu, izbacila Ljetuvos Ritas i onda ostala kratka za jedan zicer Saše Ivanovića u dvomeču protiv Peristerija. Voša, koja je nastup izborila zahvaljujući fuziji sa Beočinom, je završila takmičenje u grupama (Roma, Rišon LeZion i Helios), dok je Spartak u kvalifikacionom kolu ispao od bugarskog Černog Mora.

Zvezda je, zato, prošla sve do finala. Veoma jak tim crveno-belih bio je te sezone projektovan za najviše domete – „Beočinci“ Milenko Topić, Vlada Kuzmanović i Željko Topalović bili su najveća pojačanja uz Vojkana Benčića i Olivera Popovića, a jezgro starosedelaca činili su Jovo Stanojević, Zlatko Bolić i tada još uvek jako mladi Igor Rakočević. Da se Zvezda ne šali osetilo se još u grupama kada je po sred Atine demoliran Peristeri Dragana Šakote sa dvadeset i kusur razlike – mečevi su Herclijom i Kapfenbergom predstavljali su puko odrađivanje.

IZVOR: MN PRESS

Plej-of je počeo sa blagim kiksom u Sijeni, koji je ispravljen pobedom od 18 razlike u…Novom Sadu (ne, ne znam zašto se igralo u Novom Sadu, i da me ubijete ne mogu da se setim, mada se sećam da se tih godina košarka jednom pomerala iz Pionira zbog koncerta Dragane Mirković). Usledili su uspešni dvomeči protiv Darušafake i Kombasana, ali najbolju partiju odigrali su u polufinalu.

Na megdan im je tada izašao francuski Šole, veteranski „nezgodna“ ekipa. Francuzi su na putu do polufinala za sobom ostavili Trir, Vareze i Dižon, i imali su najbolju nameru da Zvezdi zagorčaju život još u prvoj utakmici. Reprezentativac Francuske Stefan Ostrovski bio je jedan od prvih vedeta tima, ali najviše pažnje privlačio je Majkl Rej Ričardson, jedan od najvećih talenata NBA svojevremeno čija je karijera još sredinom osamdesetih krenula stranputicom (čitaj, otkrio je neke praškaste supstance). Ričardson je u tom momentu imao čak četrdeset i tri godine, što mu opet nije smetalo da te sezone u osam evro-mečeva ostvari nešto više od dvanaest poena u proseku.

Francuzi, naravno, nisu računali na šuterski izuzetno raspoloženu Zvezdu, kao i na sedam hiljada navijača u prepunom „Pioniru“ koji su namirisali istorijsku šansu da se napadne evropski trofej. Kao u transu odigrali su vojnici Laleta Lučića, i preslišali Šole sa 81-49. Pogodila je Zvezda te večeri jedanaest trojki iz dvadeset i jednog pokušaja, za ukupno 55% iz polja – Milenko Topić ubacio je 19 poena, i tako trasirao put ka tom zlosretnom finalu. A šta se tamo desilo, guglajte ako vas zanima. Ne moram ja svaki put da vam prepričavam.

IZVOR: MN PRESS

Korak dalje u odnosu na prethodne godine učinio je i Partizan.

Jedini jugoslovenski evroligaš ušao je u sezonu sa enormnim ambicijama – kapiten i prvi strelac Mića Berić zamenjen je užičkim snajperom Miroslavom Radoševićem, u sezoni pre prvim strelcem YUBA lige. Umesto Ljube Vidačića došao je Vlada Đokić, a jedini bitniji odlazak bio je Dejan Koturović, koji je nakon priprema i odigranog beogradskog Delta trofeja prešao u pariski Rasing. Centarska linija Predrag Drobnjak – Dejan Tomašević bila je među najjačom u Evropi, a tu su bili još i pokojni Haris Brkić, reprezentativni plejmejker Dragan Lukovski, legendarni „Rodni“ Čubrilo i kasnije i povratnik Slaviša Koprivica. Sve vreme u vazduhu osećalo se da i klub i navijači žele nešto više, uzevši u obzir da ih je prošle sezone posle velike borbe zaustavio budući prvak Evrope Olimpijakos.

Pa opet, start nije bio prema očekivanjima. Nakon solidnih 4-2 u otvaranju, uz veliku pobedu u Istanbulu protiv Ulkera kada je Lukovski ulazom i „and 1“ polaganjem rešio meč, činilo se da su crno-beli na dobrom putu. Usledila je onda sada već mitska utakmica protiv Barselone u Beogradu, u kojima je Saša Đorđević izrešetao bivši klub sa trideset i devet poena (spomenimo i ovde još jednom čuvene „namerne korake“ – godinama kasnije, Đorđević mi je u jednom razgovoru demantovao da je postojala namera) i odneo bodove nazad u Kataloniju. Tada kreće slobodan pad Partizana, i serija od sedam uzastopniih poraza u Evropi, od kojiih je sigurno bio najbolniji onaj protiv Cibone u Beogradu. Odgovornost za lošu formu preuzeo je trener Muta Nikolić – nakon njegove ostavke, uzde je preuzeo Milovan „Kime“ Bogojević.

IZVOR: MN PRESS

Kime je „pregrmeo“ debi u Zagrebu, gde je Partizan ponovo izgubio od Cibone – izdvojimo ovde gest Vlade Đokića koji je istrčao sa podignuta tri prsta tokom predstavljanja ekipa, što mu je kod hrvatske štampe donelo epitet „marginalca u prljavim čarapama“. Međutim, Partizan je u sledećem meču zaigrao kako zna i pobedio favorizovani Timsistem sa Dominikom Vilkinsom, a onda i pobedom nad AEK-om u Atini potvrdio već overeni plasman u osminu finala.

Plejof serije koje je Partizan do „Fajnal Fora“ odigrao do odlaska na F4 spadaju u neke od najkvalitetnijih mečeva u skorijoj istoriji tog kluba. Prvi je na programu bio aktuelni prvak Evrope Olimpijakos, koji je neočekivano počišćen u dva meča. Pogotovo je impresivna bila pobeda u Atini, u kojoj su se crno-beli izborili sa pre svega dva atipična problema.

Prvi je bio start utakmice, koji je počeo ne podbacivanjem, već slobodnim bacanjima riđokosog strelca Džonija Rodžersa. Razlog je bio disciplinske prirode – Ratko Varda je tokom zagrevanja polomio tablu, i tako zaslužio tehničku grešku. Ipak, to kao da je dodatno motivisalo već ionako prilično motivisane igrače Partizana, pa su odigrali vrhunsku partiju (Drobnjak 16 poena i 8 skokova, Tomašević 14 poena i 9 skokova) i odneli pobedu iz Pireja. Ako se pitate koji je bio drugi atipični problem, to je bio pokušaj vrlo očigledne krađe kada su zapisničari ukrali Partizanu nekoliko poena i tako hteli da poguraju „Trilos“ do preokreta. Delegacija crno-belih je međutim osujetila ovu čarlamu, pa pobeda ipak nije došla u pitanje. Brejk je potvrđen odličnom partijom u Beogradu, i zakazano je četvrtfinale sa CSKA.

Moskovski klub, tada ne još uvek ono što je danas (da kažemo da su bili u nekom prelaznom periodu), je svejedno slovio za jakog domaćina. Međutim, kako je Partizan „oteo“ domaću prednost pobedom nad Olimpijakosom, „armejce“ su čekala dva gostovanja u Beogradu, i Partizan je obe te utakmice rešio u svoju korist. U jednoj od najveličanstvenijih navijačkih atmosfera koju Pionir pamti te dekade, Partizan je u majstorici ubedljivo nadigrao Moskovljane i overio vizu za svoj treći „Fajnal For“ u istoriji. Izuzetnu partiju odigrao je Peđa Drobnjak – 21 poen, 8 skokova, i tek jedan promašaj za dva. Spevali su tada „grobari“ i pesmu koja je išla ovako : „Grobari su ponos za celu srpsku rasu“…dalje ipak ne smem. Nađite sami.

Milovan Kime Bogojević

IZVOR: MN PRESS

Kao i u slučaju Crvene Zvezde, i kod Partizana je sreća bila lepa samo dok se čeka. Kinder Saše Danilovića i Zorana Savića nije imao previše problema sa crno-belima, a u meču za treće mesto bolji je bio Beneton Željka Obradovića i Željka Rebrače. Ipak, to nije previše uticalo na činjenicu da je ovo bio izuzetan uspeh crno-belih – svega šest godina nakon istabulskog čuda, uz nekoliko godina pauze zbog sankcija, Partizan je ponovo pokazao snagu balkanske košarke i spremnost da se „pobije“ za najviša odličja. Ono što, meni, ipak i danas ostaje kao najveći utisak je što je sve ovo postignuto isključivo sa domaćim igračima – YUBA Liga nije dopuštala strance, a angažovanje „legionara“ isključivo za Evropu se nije pokazalo kao neka dobitna praksa (vidi pod „Smit, Čarls“).

Magičnu 1998. zaokružile su na kraju i reprezentativne selekcije. Juniorski reprezentativci su pod vođstvom pokojnog „Polija“ Bojanića osvojili zlato na Siciliji, uz MVP zvanje za Igora Rakočevića koji je Slovencima u finalu ubacio 37 poena. Osim njega, u tom sastavu bili su i Vesa Petrović, Jovo Stanojević, Marko Jarić, Dejan Milojević…jedna izuzetno, izuzetno kvalitetna ekipa koja je iznedrila solidan broj kasnijih „A“ reprezentativaca i dobrih klupskih igrača.

Nešto kasnije, do svetskog zlata došli su seniori – finale protiv Rusije, simultanka Željka Rebrače i vanvremenski Dejan Bodiroga su nešto što ipak svi znaju danas, tako da ne moramo u detalje i o tome.

Lepa beše ta devedes’osma, i lepo je bilo ponovo se prisetiti nje. Jako košarkaško domaće takmičenje, međunarodni uspesi, pa čak i povratak na SP u fudbalu (o čemu, opet, ne moramo). Pa opet, ko je očekivao da su nas svega meseci delili od vazdušnih uzbuna nad našom zemljom, skrivanja po podrumima i svega ostalog.

Stavljeno u taj kontekst, ta mitska godina nekako dobija drugačiju „boju“.

IZVOR: MN PRESS

I evo, dvadeset i dve godine kasnije, život u Srbiji je izuzetno sličan, jer ko zna šta čeka iza prve krivine. Tako da, ako se ovo ikada ponovi – uživajte punim plućima.

AUTORMiloš Jovanović MONDO

Input your search keywords and press Enter.