Naša Hercegovina

RICK QUINN – OPOLO VINOGRADI – ISTINA U OPOLO VINIMA

Skroman i prijatan čovek koji sa svojim poslovnim partnerom gaji grožđe na sunčanim obroncima kalifornijskog Paso Roblesa, vodi Opolo Vinograde i destileriju i svoje zaposlene tretira kao članove porodice. Rick Quinn je domaćin čovek koji Opolo vina vezuje za srpsku tradiciju i ljude vodi balkanskim korenima, da o našoj istoriji nauče kroz posete istorijskim znamenitostima i upoznavanje sa lokalnim vinarijama, hranom i ljudima sa prostora bivše Jugoslavije. Opolo Vinogradi proizvode dvadesetšest vrsta vina, million boca godišnje i izvoze u Evropu i Kinu. Ali za gospodina Quinn-a sve je to samo jedan lep hobi koji se oteo kontroli i pretvorio u poslovni uspeh.

Opolo vinogradi nude i prostor za organizovanje svadbi i proslava. Specijaliteti kuće koji privlače dosta američkih turista su Srpski događaji gde gosti mogu da uživaju u Opolo vinima i rakijama pored jela autentične srpske kuhinje i đakonija sa roštilja.

Kako je sve počelo? Kako ste odlučili da pravite vino?

Moja porodica je rodom iz Hercegovine i Crne Gore. Živeli smo u Minesoti. Svake godine pravili smo vino, a imali smo i podrum. Pre nego što sam se ja rodio moja baka je pekla rakiju, lozovaču. Ali mi smo po običaju uvek pravili vino. Kad sam se doselio u Kaliforniju, počeo sam da pravim malo vina, onako za sebe.

Kako ste doneli odluki da zasadite vinograde i otvorite vinariju?

Ja sam ranije kupovao grožđe iz vinograda tamo gore u Kaliforniji gde sam ja sada. Jedne godine njihova berba je bila tanka i ja sam mogao da napravim samo polovinu od količine koju sam želeo. Grožđe koje nije dobro rodilo je bilo Merlot. Merlot je omiljeno vino moje žene, a ja nisam mogao da nabavim baš tu sortu koja mi treba. Tako da sam bio u problemu. I od toga je sve počelo. Tada sam odlučio da tako nešto više ne sme da se desi i kupio 40 hektara zemlje, zasadio vinograd i počeo da gajim grožđe. Imam prijatelja i suseda preko puta mene (Dave Nichols) koji je tada imao novca na pretek a nije znao da uradi s njim. Jednom prilikom me je pitao u šta bi on mogao da investira taj novac i ja sam mu rekao da sa zasadio vinograd. On reče da je zainteresovan, tako da sam mu ja prodao 40 hektara. Kasnije sam i sam kupio još 60 hektara, tako da sada zajedno imamo skoro 300 hektara vinograda. Proizvodimo 70 000 sanduka vina, milion boca godišnje. Sve je to bio hobi koji se oteo kotroli. Nije bilo nikakgvog poslovnog plana. I ja sam srećan sa svojim hobijem. To je sve jako lepo.

Kako ste odlučili gde da gajite grožđe? Da li ima nešto posebno u vezi sa podnebljem gde su Vaši vinogradi?

Ta oblast je jedna od najvećih regija za gajenje grožđa u celoj Kaliforniji i odatle prodaju grožđe vinarijama u Napa dolini. Napa kupuje na stotine i stotine tona grožđa koje tamo raste. Ta činjenica je u suštini potvrda kvaliteta grožđa iz te oblasti. Napa je jako mala u poređenju sa mestom gde sam ja sada (Paso Robles, CA). Cela ta oblast je jako dobra za gajenje grožđa. Temperature su odlične. Taj deo tamo je poput Fruške Gore ili smederevske oblasti, samo bez kiše. Tamo nema kiše. A gde ima sunca, ima i dobrog vina. U tome je tajna. A i relativno je blizu moje kuće. Jako zgodno! Ja živin nekih 180 milja (320 Km), 3 sata vožnje na jug od naših vinograda.

I tako kažete, sve je počelo od Vaše žene? Da li ste nekom vinu dali ime po Vašoj ženi?

Ne. To nije u skladu s američkom tradicijom.


Kada ste započeli sa gajenjem grožđa i pravljenjem vina?

Ja sam i ranije pravio vino, ali sam vinograd kupio 1995. godine, pre više od dvadeset godina.

Kako ste odlučili koje sorte grožđa ćete koristiti za Vaša vina? Da li ima nešto posebno u procesu kojim pravite Vaša vina?

Ja sam išao na Kalifornijski Univerzitet u Davis-u (UC Davis). Oni tamo imaju najbolji program za vinikulturu i za enologiju, poseban program studija za grožđe i poseban program za vino. Tamo možete završiti i magistarske i doktorske studije za to. Ja nemam diplomu sa tog univerziteta, ali sam išao na predavanja. Bio sam svestan da će ulaganja u ovaj posao biti u milionima dolara i želeo sam steknem znanje o tome čime se bavim. Dosta naučio o tome. A mi u Kaliforniji imamo rasadnike za vinovu lozu. Gajenje grožđa je danaa jako stručan posao. Kad ste pomenuli onaj film gde je krijumčaren koren vinove loze, to me podsetilo na ono što se stvarno desilo 1850-60ih godina. Tada su Francuzi, Nemci, Srbi, Švajcarci i Italijani došli u u dolinu Misisipija i tamo naišli na sortu vinove loze za koju su mislili da bi mogla da rodi dobro grožđe. Iščupali sadnice i odneli ih u kući. I ubili oko 70%. U roku od tri godine 70% svih vinograda u Evropi uginulo je od bolesti koju danas zovemo filoksera. U današnje vreme možemo da kreiramo sorte vinove loze takve da budu otporne na bolesti. Putem genetske manipulacije DNK, danas možemo da manipulišemo sortama vinove loze. Čak iako nema kiša ili nema dovoljno kiša, grožđe može da raste. Ako ima previše kiša, onda opet grožđe može da raste ali sporijim tempom. Stručnjaci danas mogu da naprave sortu grožđa na osnovi Vašeg terena i uslova. Oni mogu da kreiraju posebnu sortu vinove loze da odgovara Vašim klimatskim uslovima.

Koji proces koristite u proizvodnji Vaših vina? Šta je karakteristično u Vašem načinu na koji pravite vino?

U osnovi, sve je u geografskim uslovima i u načinu na koji tretirate grožđe. Mnogo novih tehnologija je razvijeno u poslednjih deste-petnaest godina. Ako berba nije bila baš najbolja, postupak proizvodnje možete započeti i s grožđem osrednjeg kvaliteta i poboljšati ga tehnološkom obradom. U Evropi danas, kao i u staro vreme, nema takve tehnologije. Na primer kada radimo filtraciju, mi sada možemo da kontrolišemo visinu temperature i opšte uslove procesa, možemo da kontrolišemo sve faktore. Mi jošuvek koristimo tradicionalne metode, ali koristimo i specijalne tehnike i postupke kojima možemo da izmeninmo krajnji ishod proizvodnje vina. Tehnologija koja se koristi u Kaliforniji dostupna je svima, ali je ponekada preskupa za male vinske laboratorije. Ali u suštini kombinacija znanja i tehnologije je to što daje rezulatate. Danas se u sam proces proizvodnje unosi mnogo toga. Ranije je bilo šta dobiješ, dobiješ. Kakvo ti je grožđe, takvo ti je i vino, dobra godina, loša godina, dobra godina… Ali i sam način pravljenja vina je evoluirao. Kada pravite milion flaša godišnje, ne možete da rizikujete da imate varijacije u kvalitetu proizvoda. Da bismo dobili konstantan kvalitet prozvoda, mi koristimo tehnike koje su u mogućnosti da promene krajnji ishod proizvodnje.

Po Vašem mišljenju, ima li nešto po čemu je ukus Vaših vina jedinsten u odnosu na druga vina?

Ja mislim da je to specifična paleta Opolo ukusa, paleta vinskih ukusa koju smo mi kreirali i koju mi volimo kod vīnā. Mi probamo vino i podešavamo mu ukus dok nam se ne svidi i dok ne ustanovimo da je to ono što želimo da bude Opolo vino koje plasiramo na tržište. Postoje tradicionalne i velike vinarije, jako važne vinarije, jako poznate vinarije koje vino prave na francuski način i rade ovo ili ono. Ja želim da napravim nešto čime ću ja biti zadovoljan i čime će moji kupci biti zadovoljnin. I nije to samo da napraviš vino da bude dobro za tebe, nego da bude najbolje moguće za Opolo i najbolje moguće za naše kupce. To je sastavni deo onoga što se zove biti dobar domaćin za svoje kupce. Ljudi dlaze kod nas i to je ono što mi vrednujemo. Mi ugrađujemo deo Srbije, ili ex-Yu kakogod da je zovete, u sve sve što radimo i ljudima se to dopada. Ljudi traže korene i tradiciju.


Kako ste došli na ideju da vinograde i vinariju nazovete Opolo?

Marko Polo. Mark Opolo! (Upamti Opolo!: prim.prev). Pre dugo godina, probao sam neko američko vino sa nazivom Aupolo ili Oppala, ili tako nekako. Dopalo mi se to ime. I tako smo mi jednom napravili Merlot, sećate se da moja žena najviše voli Merlot, i taj Merlot sipali u deset boca. Na pet boca stavili smo etiketu Merlot, a na drugih pet stavili smo etiketu Opolo. I svi su probali sve. Devetoro od deset judi koliko je probalo vino rekli su da je Opolo vino bolje, a vino je bilo potpuno isto i svih deset boca. Sve su to bili članovi moje porodice i svi smo probali isto vino. Mi ih nismo pitali koje im ime lepše zvuči kao naziv vina, mi smo ih samo pitali koje vino im se više dopada, i oni su zabrali Opolo.



Kako ste započeli saradnju sa svojim partnerom? On je i Vaš komšija, zar ne?

Upravo tako. On (Dave Nichols) pojavio se dve godine nakon što sam ja zasadio vinograd. On je tražio načina na koji će da investira svoj novac, a ja sam imao rešenje za to. I to je to. On je započeo sa 80 hektara i konačno pronašao način da se nečime bavi. Ja sam imao kompaniju za nekretnine, a on je imao kompaniju koja se bavila elektronikom. Mi smo to sve radili kao hobi.

Kako Vam je Vaše iskustvo u prometu nekretninama pomglo da pronađete bolje zemljiše za vinograd?

Kompanija za nekretnine je napravila kapital. Ja sam imao kompaniju srednje velišine, sa 125 agenatra za nekretninne. Mi smo imali našu banku za hipoteke i našu advokatsku firmu. Ali ja sam tu zemlju kupio, a da je nisam ni video. Ja sam znao da je ta oblast tamo gore dobra. Ljudi su mi rekli da tamo ima parče zemlje na prodaju i da je dobro za vinograd. Jedan od mojih agenata je otišao tamo gore na teren i rekao “Da, može da prođe”. I to je sve. Ja sam rekao OK. Kad sam bio mlađi, nisam baš bio tako pametan. Instinkt je odlučio.

Gde se mogu kupiti Vaša vina? Koje je Vaše tržište?

Sedamdeset odsto našeg tržišta je u Kaliforniji. Mi prodajemu još i u šest ili sedam država. Ima nas u Čikagu, u Mariano’s i u Vinnie’s i u nekim restoranima. Ali prvensteveno prodajemo preko inteneta i u Kaliforniji.


Da li Vi izvozite Opolo vina?

Da, izvozimo. Ima nas u Švajcarskoj i u Kini. Mi ustvari proizvod dostavljamo distributerima i oni ga onda prodaju hotelima, radnjama, restoranima ili gde god mogu.

Pa vi ste medjunarodno priznati vinar!

Oh ne! Barem ne za sada. Ja sam samo dečko iz kraja koji ima hobi, veoma veliki hobi.

Kako ste došli na ideju da organizujete turističke vinske ture?

Ideja se zasniva na vezivanju Opolo vina za naše ćevape, sarme i jagnjetinu i na dovođenju ljudi u našu zemlju. Amerikanci jošuvek oklevaju kad su u pitanju putovanja na Balkan. Zbog građanskog rata, oni jošuvek misle da se mi tamo ubijamo. I to je jako žalostno. A i ja imam tamo familiju i išao sam tamo, i tako mi je sve to palo na pamet. Počeo sam da vodim ljude tamo pre nekih šest-sedam ili osam godina. U prvo vreme malo su se bojali, ali kada su videli naše gostoprimstvo i upoznali istoriju, to sve to što su videli u njihovoj svesti je formiralo sliku o onome što se stvarno desilo, a što nije baš ono što su čuli od CNN-a. Mi bismo naše ture započinjali u Zagrebu. Onda bismo išli u Zagorje i Kumrovec gde se rodio Tito. Onda bismo ih odveli na Jadransko more. More se svima dopadalo. Imali priliku da upoznaju ljude i pobaju hranu. Uverili su se da je i jezik isti. A onda bismo otišli u Hercegovinu, u Trebinje. Ljudi su tamo divni i Amerikancima se to jako svidelo. Odveli smo ih u Tvrdoš i u Vukoje podrume. Imali su prilikje da upoznaju Hercegovce. Zatim bismo ih odveli u Crnu Goru, a tamo ima svega i Srba i Makedonaca i Hrvata, svi su tamo. Išli smo i u Beograd na 4-5 dana. Oni nisu mogli da poveruju svojim očima kad su videli Beograd. Videli su da se sve promenilo. Ja im na neprimetan način predstavljam Balkan, ali tako da oni sami sve vide svojim očima. Vodili smo ih i na Oplenac da vide crkvu Svetog Đorđa, mauzojej Karađorđevića, i da vide Carske Vinograde. Išli smo i u Novi Sad i u Suboticu. Ljudi su stvarno imali priliku da idu na pravu geografko-istorijsku turu i obiđu sve sto se tamo nalazi. Ima i onih koji na istu turu idu i po dva-tri puta. To nije baš jeftino, ali njima se dopada. Tako nauče više.

Na koji način Vaša vinarija podržava ekologiju i ekološki način življenja uopšteno?

Smatram da jako ima smisla delovati na način koji je održiv i prijateljski po okolinu. To nije baš najjeftinije, ali jeste dugotrajna investicija u Zemlju kao planetu. Deo te prakse je i SIP sertifikat za održivost u praksi. To se ne odnosi samo na zemljište i na tehnologiju i na proizvodnu praksu. Odnosi se i na to kako postupate s Vašim ljudima, Vašim zaposlenima. Odnosi se na celokupno poslovanje, sve je uključeno u to. Mi takođe imamo i voćnjak oraha, organski voćnjak, 63 hektara organskog voćnjaka oraha. To je jako teško za održavanje. Dobijate malu količinu proizvoda u poređenju sa onom kad se upotrebljava tehnologija. Ali, na kraju Vam uvek bude uzvraćeno. Mi smo zadovoljni u takvom okruženju. Kada ljudi pominju poljoprivrednike kako poljoprivrednici rade ovo, poljoprivrednici rade ono, ljudi ne razumeju da je najveća investicija svakog poljoprivrednika njegova zemlja. I ukoliko poljoprivredni nije baš totalno glup, on neće uništiti svoju zemlju. Ako bacite pogled na velike korporacije, njih nije briga, oni samo kupuju. Ali za male poljoprivrednike, zemlja je njihova investicija.


Koje je Vaše omiljeno vino?

To je kao sa decom; ono koje Vam zadaje najamanje problema. U letnje vreme, ja volim bela vina. Moje omiljeno je od grožđa poreklom iz Španije i zove se Albariño. To je jako čista voćna linija ukusa. Nije slatko, nego suvo i jako osvežavajuće kad je vrućina napolju. Kad su u pitanju crna vina, to bi bio Zinfandel, vino poreklom iz Hrvatske. Takođe volim i Caberenet.

Koje od Opolo vina bi po Vama išlo dobro uz srpsku hranu?

Koje god da se Vama dopada! Suva vina idu mnogo bolje uz našu hranu. Kadgod imate jako začinjnu harnu kao sto je srpska, suvo crno vino je uvek jako dobar izbor. Ja voli naše Montagana-Mare. To je u osnonvi Sangiovese grožđe i Barbera grožđe. Oba su italijanske sorte grožđa i mi smo ih iskombinovali u Monagna-Mare vinu. Monatagna znači brdo ili planina, tako da to sve skupa znači “S planine u more”.

S obzirom na to da ste ekspert za enologiju, koja bi po Vama bila glavna razlika između evropskih i američkih vina?

Kalifornijska vina su već duže vreme mnogo bolja franciskih i evropskig vina uopšteno. 1983. izašao je film koji se zvao Šok u boci (Bottle shock). Neki momak is Velike Britanije, iz Engleske, došao je na ideju da naparavi takmičenje, francuska vina protiv onih mladih ludih američkih vina. Otišao je jednom u Napa dolinu i tamo se iznenadio kvaliteteom vina na koja je tamo naišao. A bio je ekspert za vina i enofil. On je izabarao pet ili deset boca vina koja su mu se dopala i odneo ih u Francusku. Tamo je zvao francuske sudije, najbolje francuske sudije. Sva vina, učesnici na takmičenju, bila su neobeležena. Za najbolje bello vino, proglašeno je Chardonnay iz Chateau Montelena vinarije iz Napa doline, a vlasnik vinarije je Milenko Grgic, Hrvat. Za najbolje crno vino, izabrano je Caberenet Sauvignon opet iz Kalifornije. 2003. godine, opet je organizovano isto takmičenje i opet su pobednička vina bila iz Kalifornije. Najveća vrednost kalifornijskog podneblja je u količini sunca. Grožđe fiziološki bolje sazreva kad ima više sunca. Ako pogledate Srbiju ili Hrvatsku, tamo i leti pada kiša, tako da vinogradari moraju da se nose s time i da dodaju sumpor i dovijaju se na razne načine. Prednost Kalifornije je u suncu.

Pošto kažete da je to Vaš hobi, koji je Vaš cilj u proizvodnji vina?

Za mene sve je to zabava. A i članovima moje porodice je zabavno da budu uključeni u ovaj posao. I moj sin se bavi ovim poslom. On je u firmi već osam godina. On svake godine sa mnom putuje u Srbiju. To je sve zadovoljstvo. Evo, baš prošlog četvrtka ja sam bio na večeri sa gospođom Krošnjar i Vladikom Longinom. U isto vreme moj sin je bio sa Vladikom Maksimom. Od tri vladike koliko ih ima ovde u Sjedinjenim Državama, dvojca su u isto vreme na različitom mestima bili sa nama. I to je nama jako važno.


Da li imate neku posebnu poslovnu strategiju ili je samo lubav prema vinu glavna motivacija za Vaš biznis?

Za mene sve je to zabava. A i članovima moje porodice je zabavno da budu uključeni u ovaj posao. I moj sin se bavi ovim poslom. On je u firmi već osam godina. On svake godine sa mnom putuje u Srbiju. To je sve zadovoljstvo. Evo, baš prošlog četvrtka ja sam bio na večeri sa gospođom Krošnjar i Vladikom Longinom. U isto vreme moj sin je bio sa Vladikom Maksimom. Od tri vladike koliko ih ima ovde u Sjedinjenim Državama, dvojca su u isto vreme na različitom mestima bili sa nama. I to je nama jako važno.

Da li imate neku posebnu poslovnu strategiju ili je samo lubav prema vinu glavna motivacija za Vaš biznis?

Mi se držimo dobre poslovne prakse, jer je jako lako ispasti iz igre, ako niste pametni. Za nas, to je proširenje Opolo porodice u koju su uključeni svi naši zaposleni bez obzira na njihovo poreklo. Mi sve njih posmatramo kao svoju decu. I to je jako zabavno. Oni se okupljaju i prave predstave i razna dešavanja i ljudima se to dopada. Kupci dolaze u posetu vinogradima i vinariji i to im se dopada. Razlog tome je to što su svi ti zaposleni naučili da budu dobri domaćini. I u tome je tajna. Ako se brinete o svojim ljudima, ljudi su srećni i zadovoljni. Možda vino koje pravite i ne ispadne baš najbolje, ali ako su ljudi zadovoljni onim što vi radite, to Vaše vino čini boljim.

Znate kako zažu “U vinu je istina” (In vino veritas), koja se istina krije u Vašem vinu? Koje su Vaše misli dok pijete Vaše vino?

Ne znam tačno. Mislim da te sve to uči skromnosti. Kad sednem u svoj vinograd sa čašom vina i pogledam sve ispred sebe i zapitam se: “Jesam li ja stvarno sve ovo uradio?” I jesam, uradio sam to. Ali, ja nisam sve to uradio sam. Uradio sam to uz puno pomoći mnogih dobrih ljudi. Moram na to da gledam onako kako jeste, jedan veliki hobi. Jedna uspešna vinarija. Ali opet, svi su pomogli u njenom podizanju. Nisam to samo ja, to su svi. Baš prošle godine je Patrijarh Irinej bio kod nas i blagosiljao naše vinograde. Jako je lep osećaj kada primiš takvu vrstu priznanja. Ali ipak, nema ništa veliko u vezi sa mnom.

Izvor: Balkan city magazin

Input your search keywords and press Enter.